ДРУГАЧИЈА СРБИЈА

ДРУГАЧИЈА СРБИЈА
("Аспект ЗАВЕТИНА")

Један од начина да помогнете правим независним медијима у Србији, ПАУКОВОЈ МРЕЖИ или Немогућим "Заветинама" (немогућим јер опстају у немогућимусловима!) је да се претплатите на неки од часописа "Заветина", или од књига - које су скоро свуда блокиране по Србији. Докажите да вам је, доиста, стало до стварно независних медија и независних издавача.Пријатељи из Србије могу послати новчану упутницу телефонском Пост нет упутницом на број моб. + 381 65 3006950. А сви остали, који су у могућности, из иностранства преко Western Uniona на адресу Оснивача Сурбита Сазвежђе З

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

субота, 24. октобар 2015.

Опозиција - шта то беше?

КОЛУМНА НЕДЕЉЕ

ПОГЛЕД СА ПЕРИФЕРИЈЕ

Земља са три власти и ниједном опозицијом

Зашто у Србији опозиција станује свуда, осим у опозиционим странкама?
Сваки човек у Србији има бар неколико кошмарних искустава са бирократијом у којима се од њега тражи да донесе низ бесмислених папира, уверења, обиђе по неколико шалтера у бар три различите институције, да би му на крају било саопштено да је истекао рок, да је службеница на дужем одмору или би га зачуђено питали – а зашто нас затрпавате бесмисленим папирима када све то имамо у бази података?
Бирократска траума потписника овог текста била је сасвим монотона – док је чекао скоро два сата да подигне неки документ, јер је пала киша, а с њом и систем, слушао је две даме како препричавају синопсис неке серије из непознате земље порекла. Ред се није нимало померао, али радња серије је јурила као суманута – девојка која не воли родитеље или можда родитељи не воле њу (ако икада сретне госпође из реда, потписник ће већ разрешити ту животну дилему), удаје се за човека који је малтретира, али је из трагедије избавља прелепи, поштени комшија који, авај, има покварену породицу. Како се радња селила од зле тетке до блудног девера, од оца која је изашао из затвора до мужа који се управо спрема да у исти уђе, агонија пред шалтером је постајала све озбиљнија, а време као да је потпуно стало. А стопала су заиста почела да отичу.
На крају ће серију прекинути шалтерска службеница, а потписник овог текста никада неће сазнати да ли се несрећница скрасила у наредних 3.000 епизода неидентификоване серије.
Не знам зашто, али понекад тако звучи и прича о српској опозицији, која клизи од тужне до тужније епизоде, све док велики продуцент не одлучи да је укине због слабог рејтинга.
Од промене власти, за ДС и његове деривате изненада су изгубили интересовање сви спонзори, али су зато почели да се интересују истражни органи. А кад би органи изгубили вољу, почели би да их истражују таблоиди, док би у самој странци полако почели да схватају како сада, када су на опозиционој ледини, нема ниједне идеје која их повезује. Део функционера лако је прешао у владајуће кругове, добар део чланства стрпљиво чека на Вучићевој резервној клупи и вероватно се пита колико то димних и медијских сигнала љубави треба да пошаље како би их се неко сетио за Дан безбедности, док је међу неистраженим опозиционарима почела серија унутрашњих потреса, подела по свим идеолошким шавовима и грађевинско-политичким пословима. Није то ништа ново, али је за припаднике бивше власти деловало сасвим шокантно – њихови ударници су преко ноћи постали чувари напредњачког политичког благостања, док су најбољи абоненти те политике, прецизније најагилнији гусари буџетских линија из Тадићевог режима, изненада схватили да, изгледа, није све у будућности Србије, већ у будућности њихових фирми, породица или рачуна.
Тако се догодило да је у Србији причу о ванредним изборима у медије пласирала једна владајућа странка како би дисциплиновала мангупе у својим редовима и коалиционог партнера Ивицу Дачића, који је у међувремену постао исто што и странка. Или мало више од ње, због ОЕБС-а. А опозиционе странке су биле ваљда једине на свету које се плаше ванредних избора јер се истовремено ДС оштро противи ванредним изборима на покрајинском нивоу, иако на свим локалним изборима доживљава убедљиве поразе. Сви озбиљни политички спорови у Србији дешавају се између разних грана власти, у којима изгледа станују најозбиљнији противници Владе Србије и Александра Вучића.
Иако су стотину пута демантовали, јасно је да се у влади као главне опозиционе претње доживљавају председник Србије, његов кабинет и његови људи у напредњачком врху. Као други ривал доживљава се Ивица Дачић, који је, наводно, спреман да са западним пријатељима одигра комбинацију против СНС-а. А лидер ДС-а и премијер Војводине Бојан Пајтић покушава да покрајинске изборе одложи до последњег дана, али да истовремено остави утисак како је бескомпромисан борац против власти која мора да оде што пре.
Како изгледа земља која има три власти и ниједну опозицију?
И зашто нико из власти не разуме да није добро ни за њих ни за друштво да нема кредибилне опозиције. Или једноставније, зашто нико из власти не разуме да би истражни органи ипак једном морали да обаве свој посао, и да после тога ниједан истражни орган не би смео да се бави односом власти и опозиције.
Деловало је помало гротескно када су две националне телевизије као хитну вест објавиле да је владајућа коалиција победила на локалним изборима у Медвеђи. Али ти избори у једној од најнеразвијенијих општина у Србији могли би да остану упамћени јер ниједна опозициона странка није прошла цензус, а владајућа коалиција добила је убедљиву већину.
Опозиционе странке не нападају власт тамо где је слаба јер су тамо оне још слабије, јер би, као у случају ДИПОС, морале да одговоре како су то добиле виле, најлуксузније просторе у Београду, и то од диктаторског режима Слободана Милошевића. Та идејна погубљеност, тај велики идеолошки стечај, обзнањен је када је садашња владајућа коалиција, а прошла влада, потписала Бриселски споразум, а лидер опозиције изјавио да ће подржати тај споразум под условом да влада призна да је реч о капитулацији. Али све те грешке опозиције може да плати сама опозиција, но главни терет остаје на власти – јер без нормалне политичке борбе нема говора о демократском друштву.
Почетком деведесетих службе су се хвалиле како су формирале опозицију, што је временом почело да делује као лако доказива ствар јер је опозиција некако успевала да сваки пут када се уздрма режим Слободана Милошевића повуче потез који би га стабилизовао. То је, наравно, увек било у домену теорије завере, али је истина да су лидери опозиције некако успевали да из диктаторског режима изађу богатији. Зато Вучић има историјски избор пред собом – може да отвори нека нова радна места у опозицији, или би могао да постане први лидер који се не бави опозицијом.
Батић Бачевић  објављено: 20.09.2015  у Политици

Нема коментара:

Постави коментар