Каталог АКЦИЈА - ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ

Каталог АКЦИЈА - ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ
Полеђина романа ДОКТОР СМРТ I - II (Дневник за Сенковића. Месечева свадба. ТУГА ГОЛЕМА. ДОКТОР СМРТ)

ФИНО ТКАЊЕ

ФИНО ТКАЊЕ
ФИНО ТКАЊЕ ЗАВЕТИНА

понедељак, 29. фебруар 2016.

Маргерит Дирас (4. 4. 1914. - 3. 3. 1996)

Бол као завештање. / Радмила РАДОСАВЉЕВИЋ | 28. фебруар 2016. 15:23. /  Сећање на Маргерит Дирас, једну од најнеобичнијих и најузбудљивијих списатељица двадесетог века. Провокативна и авангардна, не престаје да очарава нове генерације

ФРАНЦУСКА и књижевни свет обележиће 3. марта две деценије од смрти Маргерит Дирас (4. 4. 1914. - 3. 3. 1996), једне од најнеобичнијих и најузбудљивијих списатељица 20. века, личности која је знатно утицала и на јавно мњење свога доба, и на област литературе.
И мада у земљи великана писане речи (Француска има највећи број освојених Нобелових награда за књижевност у свету) МД, како се потписивала, није била у самом врху, до данас је задржала култно место у њеној култури - Париз јој се одужио и тиме што је једној од улица у елитном делу града дао њено име, а њен споменик на гробљу Монпарнас сваке године обиђе десетине хиљада туриста из целог света. Пре две године, када је Француска обележавала век од рођења Дирасове, која је остала упамћена и као сценаристкиња и редитељка, престижни "Галимар" објавио је њен целокупни књижевни опус - дела "Писати", "Брана на Пацифику", "Љубавник", "Модерато кантабиле", "Бол", "Поподне господина Андемаса", "Емили Л.", "Стварни живот", "То је све", као и њену необичну биографију, албуме са фотографијама, а приређене су и ретроспективе њених филмова. У посвети овог програма било је записано: "МД, која не престаје да очарава нове генерације".
Двадесет година после смрти, како у културним рубрикама ових дана пишу француски медији, Маргерит Дирас остаје једна од најпровокативнијих уметница, чија су схватања и данас једнако авангардна. Цео њен живот био је необичан - рођена је код Сајгона, у Вијетнаму (тадашња Индокина), као Маргерит Донадије, у породици француских досељеника. У домовину је први пут дошла 1932. да студира право, математику и политичке науке, али је Индокина за њу остала фасцинантна земља у којој је спознала све оно што чини живот. Ту је проживела прву љубав, смрт оца, осетила неправду и сиромаштво, очајничку борбу за егзистенцију и побуну, што ће остати и стални мотиви њене инспирације - 1943. ушла је у француски Покрет отпора и у Комунистичку партију, али ју је убрзо напустила, водила је кампању против рата у Алжиру, борила се против социјалне неправде и афирмисала људе са маргине друштва...
Без обзира на ангажман, МД се ипак сматра списатељицом која је најбоље описала љубав и бол - планетарни успех доживела је са романом "Љубавник", који је објављен у лето 1984, а неколико месеци касније добио је Гонкурову награду. Од тог тренутка, са тиражом од два милиона примерака који се непрестано повећавао, и преводом на више од 35 језика, "Љубавник" је постао најчитанији и најпревођенији француски роман свих времена - премашио је успех Сартрових "Речи", а њу је учинио иконом париског књижевног живота.
"Хирошима љубави моја"
У аутобиографском роману "Бол", у форми дневничких записа, описала је хапшење и депортацију мужа Робера Антелма у немачки логор, своја ишчекивања да се врати из заробљеништва, а у "Емили Л.", описала је и сопствену љубавну повест.
"Стварни живот" оставио је читаоцима њена размишљања о свакодневним стварима, испреплетаним са често шокантним сећањима о њеним првим љубавним искуствима или алкохоличарским кризама у америчкој болници у Паризу... Последња књига, њено тестаментарно дело "То је све" представља врсту лирског завештања, њену лабудову песму коју је посветила свом 16 година млађем љубавнику, и својој последњој љубави, Јану.
РАДНИЧКА КЛАСА ЈЕ БИЛА ЖРТВА
"ЈОШ увек сам комуниста који се не препознаје у комунизму. Годинама сам остала у партији, а да нисам схватала да је радничка класа била жртва сопствене слабости, да чак ни пролетаријат није ништа чинио да изађе из граница свог положаја. А у 1968. веровала сам као у утопију. Њена велика снага била је у томе што је заталасала устајале воде Европе, читавог света, можда. Мај '68. и Прашко пролеће били су политички неуспеси много кориснији него било која друга победа. Није се знало куда се иде, знало се само да се иде, креће, на неки начин без страха од последица, и то је оно што смо научили, изјавила је МД у последњем интервјуу.
Бол као завештање

петак, 26. фебруар 2016.

Према речима адмирала Апостолакиса, Србија и Грчка сарађују већ дуги низ година...

Диковић: Војске Србије и Грчке на заједничком задатку. / Начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић се састао са начелником Генералштаба националне одбране Грчке адмиралом Евангелосом Апостолакисом

БЕОГРАД - Начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић изјавио је у Београду, приликом сусрета са грчким колегом, да су војске две земље данас на заједничком задатку који оптерећује целокупан регион, а то је мигрантска криза.
Како се наводи у саопштењу, Диковић се састао са начелником Генералштаба националне одбране Грчке адмиралом Евангелосом Апостолакисом у Дому гарде у Топчидеру.
Диковић је, такође, најавио да Србија намерава да се придружи борбеној групи Европске уније "Хелброк" коју предводи Грчка, додајући да ће већ ове године официри Војске Србије учествовати на вежбовним активностима те борбене групе.
Он је захвалио Грчкој на принципијелној политици и непризнавању независности Косова, као и на великом професионализму припадника оружаних снага Грчке у саставу Кфора, који "нису само мост сарадње с грчким оружаним снагама, већ и партнерских односа са снагама Кфора на простору Косова и Метохије".
Говорећи о будућој сарадњи, Диковић је истакао да се она огледа у школовању и усавршавању кадра, наставку заједничких вежби и обуке припадника оружаних снага, као и подели капацитета за обуку и усавршавање.
Према речима адмирала Апостолакиса, Србија и Грчка сарађују већ дуги низ година, а током данашњих разговора било је речи о свим досадашњим аспектима сарадње двеју оружаних снага.


Диковић: Војске Србије и Грчке на заједничком задатку

среда, 24. фебруар 2016.

Дуговечни професор Јован Јовановић, или ко преживи, он ће причати

Јово на јесен пуни 110, доброг је здравља, пише есеје. / Априла 1946. ухапсили су ме "ознаши" и везаног одвели у затвор на Цетињу, у "црногорски Дахау" - наставља чика Јово. - Пола године су ме мучили, били, тражили кривицу које није било. О том ни данас не могу да причам...

СОБА Геронтолошког центра у Сарајеву. Чим се у њу укорачи угледа се "библиотека", а испод ње сто "затрпан" књигама и папирима. За њим седи мушкарац сребрне косе са лупом у рукама. Пажљиво ишчитава странице два своја опширна есеја. Оба посвећена "Горском вијенцу" - један о гуслама у овом делу, а други о Вуку Мићуновићу. Пре него што их преда за штампу врло концентрисано проверава свако слово, реч, зарез...
И ништа не би било необично у томе што се пензионер бави научним књижевним радом да "јунак" ове приче нема 110 година! Име му је Јован Јовановић. Надимак му није као чувеном песнику чика Јови, али по свему другом он је прави "змај"! Доброг је здравља, виталан, изузетно бистрог ума, ведар, духовит, насмејан...
- Не знам која је тајна моје дуговечности - скромно прича чика Јово. - Генетика сигурно није. Истина је и да никада нисам пио, ни пушио, да кафу нисам пробао. Гладан сам био више него сит. Али, ако осим божје милости, постоји неки рецепт моје дубоке старости, онда је то - страдање! Муке су ме челичиле. Патње и страдања је за ових мојих 110 лета највише било. У једном животу преживео сам пет ратова - оба балканска, оба светска и овај последњи најкрвавији... У Првом светском рату страдао ми је отац Перо, поткрај Другог сестра Љубица... Дивну супругу Загорку, због које сам се доселио у Сарајево, изгубио сам 1973. Деце нисмо имали... Једини рођаци, потомци моје сестре, живе у Црној Гори... Не долазе...
ЗАГОРКА - ВЕЧНА ЉУБАВБОГ изгледа има много посла па ме заборавио и још ми не шаље визу за Баре - у шали прича чика Јово. - Полако ме издаје здравље, слабије се крећем па ми се све чини да ћу скоро код моје Загорке. Код моје љубави, најсветлије звезде мог живота. Била је учитељица. Венчали смо се децембра 1943. Због ње сам и дошао у Босну. И вечна кућа нам је на сарајевском гробљу Баре, од 1973. када се Зага упокојила.
Рођен у Брчели код Бара, септембра 1906. године, Јован Јовановић је, како нам прича, одрастао у немаштини. Али, школа и књига су га увек занимали. Школовао се, вели, гладан и бос. Руски језик и књижевност дипломирао је у Београду 1934. године, а прво запослење добио је у Гимназији у Беранама. Током Другог светског рата надничио је у Подгорици "за четири деке хлеба и кашику чорбе"... После рата постављен је за првог директора Гимназије у Фочи, где је истовремено предавао руски језик и филозофију. Али не задуго.
- Априла 1946. ухапсили су ме "ознаши" и везаног одвели у затвор на Цетињу, у "црногорски Дахау" - наставља чика Јово. - Пола године су ме мучили, били, тражили кривицу које није било. О том ни данас не могу да причам... После сам радио у гимназијама у Пљевљима, поново у Фочи, па у Сарајеву. Јануара 1957. прешао сам у сарајевску Универзитетску библиотеку и ту радио до пензије. Ту сам у миру могао да истражујем и да се посветим књижевности. До сада сам објавио 222 научна рада.
Не скрива задовољство што ће остати упамћен као, званично, "најстарији човек на Балкану који се и после 100. године бави истраживањем и писањем". Деценијама уназад пише углавном есеје. У 104. години објавио је "Есеј о сељаку", у 105. истраживање "Утицај улице на васпитање деце", у 106. "Плач у 'Горском вијенцу'".
- Последњих година потпуно сам се посветио најдетаљнијем проучавању "Горског вијенца" - каже чика Јово. - Све слободно време проводим са својом пријатељицом Фахиром Турковић. Не знам шта бих без ње, а и она без мене. У дом сам дошао марта 1996. године, а она дан пре мене. Нераздвојни смо, врло блиски већ две деценије. Човек не може бити сам! А, старима, посебно нама, потребна је љубав. А добијам је од Фахире, мог бившег ђака сада професора др Марка Вуковића из Требиња, директора Геронтолошког центра Исмета Скока и запослених... Они ми продужавају живот и хвала им на много љубави коју пружају старцу од век и кусур.
Фахира Турковић и Јован Јовановић
БИТИ ЧОВЕК, ПРЕ СВЕГА
МЕНЕ, Србина из Црне Горе, последњи рат затекао је у Сарајеву - тешко, са паузама прича чика Јово. - Стан ми је срушен 1992. године и пет месеци живео сам по подрумима и склоништима. У гранатирању, марта 1993, тешко сам рањен у ногу. Оперисан сам и преживео само захваљујући добрим људима... Зато, младе пред којима је будућност, подсећам на речи Максима Горког: "Човек, како то гордо звучи."

Последње дело Умберта Ека "Papa Satan Aleppe" књига је есеја о друштву објављених у италијанском недељнику Еспресо

РИМ - Последња књига великог италијанског књижевника Умберта Ека, преминулог у петак у Милану у 85. године, биће издата у петак, саопштила је данас његова издавачка кућа Наве ди Тезео."Papa Satan Aleppe" књига је есеја о друштву објављених у италијанском недељнику Еспресо с којим је Еко, књижевник, филозоф, лингвиста и есејсита, блиско сарађивао.
Наслов књиге садржи прве три речи које отварају поглавље "Пакао" у "Божанственој комедији" Дантеа Алигијерија.
Еко је својевремено рекао да наслов "лепо представља конфузију нашег времена".
Умберто Еко је рођен 5. јануара 1932. године у Александрији, у италијанској провинцији Пијемонт. Радио је као професор семиотике на Универзитету у Болоњи.
Био је стручњак за естетику и етику средњег века, али се његов литерарни опус протезао од књига за децу, књижевних критика, есеја о средњовековној естетици, антропологији, до есеја и романа.
Своје свеобухватно знање о Средњем веку Еко је искористио у роману "Име руже", објављеном 1980, који је касније екранизован, и који је његово име прославио у широј јавности.
Аутор је и дела "Фукоово клатно" (1988), "Острво дана пређашњег" (1994), "Тајанствени пламен краљице Лоане" (2004) и "Нулти број" (2015). Његово најпознатије дело о Средњем веку јесте "Уметност и лепо у естетици Средњег века".
Умберто Еко био је почасни доктор више од тридесет универзитета широм света и носилац бројних одликовања.


Последње дело Умберта Ека излази у петак

Тзв. Златни свештеник

У Дому омладине представљене две књиге новинара Љубише Ивановића - "Греси Златног свештеника" и "Кастрове тајне везе", о две теме које наизглед немају директну везу, али их заправо повезује улога Ватикана 

Вечерас су у Дому омладине у Београду представљене две књиге новинара Љубише Ивановића - "Греси Златног свештеника" и "Кастрове тајне везе", о две теме које наизглед немају директну везу, али их заправо повезује улога Ватикана у два важна историјска тренутка. О књигама су говорили аутор, директор и главни уредник Компаније Новости Ратко Дмитровић и директор издавачке куће "Адмирал букс" Зоран Рапајић.

"Овде се ради о једном од најмистериознијих случајева, ако не и о највећој тајни бивше Југославије, посматрано са становишта тајних служби", истакао је Ратко Дмитровић и додао да о тајној мисији свештеника Крунослава Драгановића постоји још неколико живих сведока који сигурно никада о томе неће проговорити.

Да подсетимо, Крунослав Драгановић званично је био католички свештеник. Припадао је оној струји Римокатоличке цркве која није признавала ни једну другу веру осим своје, а сарађивао је и са свима другима ако су им циљеви били исти - борба против комунизма.

Да би остварио циљеве у тој својој борби често је за паре, али и без њих, радио за америчку, италијанску, енглеску, француску, холандску, аустријску и немачку обавештајну службу. "Златни свештеник", како су га, између осталих кодних имена, назвали амерички обавештајци један је од најистакнутијух, ако не и најпознатији човек, који је ушествовао у сложеном систему избављања људи оптужених за најтеже злочине у новијој историји - "пацовским каналима". Тим "каналима" извлачио се и огроман опљачкан новац, злато из државних трезора, накит одузет ликвидираним непријатељима Трећег Рајха, као и документа од велике историјске важности.



Многи од "спашених" били су људи који су предано служили нацистичкој Немачкој или квислиншким режимима у ратом захваћеној Европи. Са завршетком рата престала је та њихова улога, али је почела сасвим нова - борба против комунизма и новог непријатеља у Москви.

Драгановић се обрео у Југославији 1967. и ставио властима на располагање. Својим поступком оставио је у шоку и неверици комплетну хрватску емиграцију и све најзначајније светске обавештајне службе. Књига је богата чињеницама, документованим догађајима од пре неколико десетина година, које је аутор вешто обогатио драматичним описима, дијалозима и детаљима који овом делу дају атмосферу наратора-савременика.

Професор др Крунослав Драгановић, за једне злочинац, за друге херој, за треће издајник, неспорно је био изузетно даровит човек коме су у ратним и послератним условима поверени врло сложени задаци које је он маестрално обављао. У много чему је остао мистерија која заправо никада и неће бити сасвим расветљена.


Друга књига Љубише Ивановића је "Кастрове тајне везе" и тиче се периода америчке блокаде Кубе деценијама уназад, а овај роман описује како су браћа Кастро с једне, и низ америчких председника с друге стране, више од пола века покушавали да се помире тако да обе стране нађу частан излаз из ћорсокака.

Како о томе нису могли директно да разговарају, Хавана и Вашингтон су имали низ посредника који би преносили поруке. Од адвоката и новинара, преко председника управе Кока-Коле, па све до кардинала и самог папе Фрање.

Роман описује догађаје из сенке и нема за циљ да суди или награђује било коју страну у сукобу, већ да главне актере прикаже само као људе који су имали своје наде и страховања и који су у жељи да успеју час били на корак до помирења, час свет довели на руб Трећег светског рата.

COMPLETARIUM

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"