ФРАНЦУСКА и књижевни свет обележиће 3. марта две деценије од смрти Маргерит Дирас (4. 4. 1914. - 3. 3. 1996), једне од најнеобичнијих и најузбудљивијих списатељица 20. века, личности која је знатно утицала и на јавно мњење свога доба, и на област литературе.
И мада у земљи великана писане речи (Француска има највећи број освојених Нобелових награда за књижевност у свету) МД, како се потписивала, није била у самом врху, до данас је задржала култно место у њеној култури - Париз јој се одужио и тиме што је једној од улица у елитном делу града дао њено име, а њен споменик на гробљу Монпарнас сваке године обиђе десетине хиљада туриста из целог света. Пре две године, када је Француска обележавала век од рођења Дирасове, која је остала упамћена и као сценаристкиња и редитељка, престижни "Галимар" објавио је њен целокупни књижевни опус - дела "Писати", "Брана на Пацифику", "Љубавник", "Модерато кантабиле", "Бол", "Поподне господина Андемаса", "Емили Л.", "Стварни живот", "То је све", као и њену необичну биографију, албуме са фотографијама, а приређене су и ретроспективе њених филмова. У посвети овог програма било је записано: "МД, која не престаје да очарава нове генерације".
Двадесет година после смрти, како у културним рубрикама ових дана пишу француски медији, Маргерит Дирас остаје једна од најпровокативнијих уметница, чија су схватања и данас једнако авангардна. Цео њен живот био је необичан - рођена је код Сајгона, у Вијетнаму (тадашња Индокина), као Маргерит Донадије, у породици француских досељеника. У домовину је први пут дошла 1932. да студира право, математику и политичке науке, али је Индокина за њу остала фасцинантна земља у којој је спознала све оно што чини живот. Ту је проживела прву љубав, смрт оца, осетила неправду и сиромаштво, очајничку борбу за егзистенцију и побуну, што ће остати и стални мотиви њене инспирације - 1943. ушла је у француски Покрет отпора и у Комунистичку партију, али ју је убрзо напустила, водила је кампању против рата у Алжиру, борила се против социјалне неправде и афирмисала људе са маргине друштва...
Без обзира на ангажман, МД се ипак сматра списатељицом која је најбоље описала љубав и бол - планетарни успех доживела је са романом "Љубавник", који је објављен у лето 1984, а неколико месеци касније добио је Гонкурову награду. Од тог тренутка, са тиражом од два милиона примерака који се непрестано повећавао, и преводом на више од 35 језика, "Љубавник" је постао најчитанији и најпревођенији француски роман свих времена - премашио је успех Сартрових "Речи", а њу је учинио иконом париског књижевног живота.
"Хирошима љубави моја"
У аутобиографском роману "Бол", у форми дневничких записа, описала је хапшење и депортацију мужа Робера Антелма у немачки логор, своја ишчекивања да се врати из заробљеништва, а у "Емили Л.", описала је и сопствену љубавну повест.
"Стварни живот" оставио је читаоцима њена размишљања о свакодневним стварима, испреплетаним са често шокантним сећањима о њеним првим љубавним искуствима или алкохоличарским кризама у америчкој болници у Паризу... Последња књига, њено тестаментарно дело "То је све" представља врсту лирског завештања, њену лабудову песму коју је посветила свом 16 година млађем љубавнику, и својој последњој љубави, Јану.
РАДНИЧКА КЛАСА ЈЕ БИЛА ЖРТВА
"ЈОШ увек сам комуниста који се не препознаје у комунизму. Годинама сам остала у партији, а да нисам схватала да је радничка класа била жртва сопствене слабости, да чак ни пролетаријат није ништа чинио да изађе из граница свог положаја. А у 1968. веровала сам као у утопију. Њена велика снага била је у томе што је заталасала устајале воде Европе, читавог света, можда. Мај '68. и Прашко пролеће били су политички неуспеси много кориснији него било која друга победа. Није се знало куда се иде, знало се само да се иде, креће, на неки начин без страха од последица, и то је оно што смо научили, изјавила је МД у последњем интервјуу.