ИЗ БЕЛЕЖНИЦА
Бришући прашину у Трећој
соби ДИЦ-е СЗ. Уплашило ме лелујање ројти паучине. Понекад у
ту просторију не улази нико преко зиме, током раног пролећа, јесени. То је
најсувља просторија у Магази; некад се у њој чувало бело брашно, со, џакови са
шећером (на дугим плавим клупама). Сада - периодика. И некатализоване бележнице
песника. Овом приликом сам ушао у ту просторију, да потражим бележницу у којој
сам у своје време забележио нешто о „Грујиној загради“ – потесу у оквиру
села М. И о Милану Вивином (упокојеном), али нисам могао да
пронађем баш ту бележницу, и почео сам да бришем прашину са рафа, и да скидам паучину.
Андрићев EX PONTO (Београд, 1920, издање С. Б.
Цвијановића), било је отворено на страници о – женама.
 |
| То издање сам преписао у Универзитетској библиотеци, крајем шесдесетих минулог века, у једној зеленој свеци – скоро недељу дана сам преписивао, јер у то време ту књигу није било могуће набавити у књижарама, пошто је то била изричита одлука аутора – да се та једна од његових одличних првих књига не прештампава поново за његова живота, а ја сам желео да ту књигу имам у својој библиотеци, и тако – преписивао сам је скоро недељу дана – од јутра до вечери!) |
Листајући
једну од бележница (новембар 1990. Године) нашао сам записано само – шкрто казивање
мог пок. оца Михаила о Милану Вивином, са којим је – 1944. године побегао са фронта. Милан је био грмаљ, шумац,
пушкомитраљезац, десетак година старији од Михаила. Срећом да су одустали
од бекства у завичај, где би их
похваталаи брзо и одмах стрељали, као и друге војне бегунце, за пример. Срећом да
су прекомандовани у артиљерију. Милан Вивин је знао неку тајну о „Грујиној
загради“, али никад је није поверио оцу, или ако и јесте, отац нам није пренео.
Никада у свом животу нисам био до места
на коме је била кућа Милана Вивиног, иако то баш и није тако далеко – ни 7-8 километара
од куће у којој сам рођен. Тамо су некада одлазили ређи, да беру купине и вргање.
Какву то тајну крије „Грујина заграда“? Некада
су у тим потесима шумским биле бачије, додуше неколико километара испред. Али
су чувари оваца, терали стада и до „Грујине заграде“, и врло често се догађало
да понека овцфа угине од уједа змије... Када сам био дечак, водили су ме на једну
од тих бачија, али то је било пре шест
деценија. За то време, нарочито крајем шесдесетих, када су почеле да пропадају
бачије, гора се размахала, звериње и опасни гмизавци су се намножили; па тамо
човек, практично може да иде, добро опремљен, и наоружан, током раног
пролећа, кад гора још није озеленела....
Мислећи
о томе, и листајући ту свеску, застанем на следећој страници:
21.
новембар 1990.
Аранђеловдан.
Све ћето мало дуже да потраје, овде, па и
освешћење.
Новине – л а ж у.
Фрапиран сам Милошевићевим говором и наступом у Нишу.
Ништа друго.
Показао је своје право лице. Неће добити
мој глас (ако уопште и изађем на изборе!)
Заборавио се, мислим. Он је и председник
Србије, а не само шеф СПС. Може дакле М. победити на изборима, али за мене је
данас прокоцкао своју последњу шансу...
Следе пасажи о једној
пролазној авантури, али то није за објављивање. Та жена ме је мучила, на
свој начин, психолошки; била је садиста. Тровала ме својим погрешним
откључавањима, промашајима... То је потрајало неколико месеци, док је нисам
отерао до ђавола! Наизглед, она је била фина, интелигентна, али је у суштини
била бездушна, можда чак и фригидна, безбожна. Не, мене није то узбуђивало,
садомазохистички однос. На мени је
покушавала да наплати некакву високу камату свим мушкарцима у њеном животу пре
мене, иако је свим силама покушавала да ме убеди како је на мене чекала
годинама, како се коначно појавио онај прави. Али то је била лаж, у којој
је уживала, као што политика савремена тоне у најдубљи разврат. ..
23. новембар 1990.
Начин на који се лаже у „Политици“. И
данас! И Ником ништа. Не бих схватио да синоћ нисам гледао ТВ Студио Б и да нисам
прелистао данашње „Новости“.
Каква су ово времена!
Не верујем јој!!!
Коме?
Политици уопште? Или тој превртљивој „куртизани“?
24. новембар 1990. 19 ч
Синоћња свађа. „Ти си под ауторитетом оца,
свог оца“!“ „То је оцена једног
издајника и полицијског доушника! И сигурно та карактеристика постоји о мени и
у тајним досијеима савезне и републичке тајне службе!“
„Еј, бре! Ти си ми неки штих!! Кога ти
занимаш?! Ти си ситна риба!!“
„Можда је и тако? Али – што се ти око мене
толико вртиш? Зашто упорно покушаваш да ме убедиш у неке ствари? Откуд тај стил
провокатора? Само ми је још то у животу требало!“
„Можда ја и радим за неку службу?“
„Иди, па се јеби са њима! Шта те занима?
Питај ме директно, рећићу ти све што те занима...!“
Отерао сам је после неколико дана у п. м. Игнорисао је. Само ми је она, таква каква у
суштини јесте, фалила! Шест месеци ми је телефонирала, писала писма; уходиламе;
случајно ме сусретала на неким улицама;
али ја сам брзо прелазио на другу страну тротара. ...
Ипак, у Бележницама има свашта. Једна
скандалозна хроника. Када сам
преписивао споменуту Андрићеву књигу,
као младић, студент, ја сам тада врло мало знао о приватном животу славног
писца. Као зрелог човека. Нису ме
привлачиле сплетке и скандалозне хронике; био сам донекле скрупулозан. ..
„Жене, ја не знам коме сте ви биле блага
киша јутарња, али у наш живот улазите као пљусци ношени вихорима. После ваших
бијелих тјелеса пјени се бучни живот наш, зауставља се у вирове и пада
стрмоглавце...“
Имати многе жене, не значи бити срећан.
Срећа и љубав су нешто друго. Већина
мојих љубави није имала срећан крај, јер где заиста има љубави, тамо нема
срећног краја. Млади Андрић је знао да млад човек не може јасно видети жену, „као
прачовјек женку на сунцу“, него је жена „постала страшна визија и отров крви
наше“ – то је некако ближе свим тзв. стварним љубавима и женама. Кад се понекад сетим љубави, ја видим лепотице које сам волео, две или три, одломак пролећног и летњег неба
у њиховим очима, и осетим мирис
јоргована, мирис широке реке (то је
Дрина, тамо код Бадовинца), речна
ширина, плавет, која на летњој јари титра....
Нема коментара:
Постави коментар