Александар Лукић
ПУСТ ПЛЕС
Поткрај очевог живота
у потпуности, речено,
престаше да свраћају,
у нашу кућу сви знани:
сем поштара. Старост
опсадно стање. Дише –
не дише стална: узбуна.
Прође доба трулих кобила:
не стоји на ногама.
Кроз градину ноћу
свраћају слободни
духови, свете неверни,
главу да одсеку очеву
тако то иде: готово.
Па, се старцу приспава.
Пуст плес срца на гребену.
Синусоидни окрет – око,
пулс испод па изнад црте:
а онда исти корак по равном
путу, да тако кажем. Дрма се
тело земаљско. Па, увис умаче.
Не јогуњећи се.
 |
| брестови ПРЕКО ПЕКА... пролеће 2017- |
Домаћин умро. Јављам.
Прихвати се рајског живота.
Засад: Ни вамо, ни тамо
у мртвачком ковчегу.
Лежи као кад је за живота
сатима под шупом, лети
забаченог тела у фотељи
од прућа, осматрао сагоревање
звезда падалица на ноћном небу.
Црн гавран слетео по парче меса.
Тако изгледа, ако питате:
тек је почетак фебруара.
Не брбљајте, но ајте!
Ко је дошао, добродошао:
старцу на ћабу. Предратни
деловођа мртав на столу
посред ходника држи
у своју част неми монолог:
последњи јавни час.
= из необјављених рукописа српских песника
Нема коментара:
Постави коментар